Običaj kao društveni spomenik ljubavi

(1.4.4.3.) Običaj

Kada se neki u svesti obrazovani postupak (na primer postupak po kome se obavlja jutarnje odevanje) dovoljno dugo ponavlja na istovetan način, kada se ponavljanjem dovoljno usavrši, on se nadalje može da obavlja i mimo svesti, vansvesno, mimo tekuće unutrašnje rasprave i svesnog nadzora. Takav postupak nazivamo (pojedinčevom) navikom.
Kada takav postupak usvoji više pojedinaca koji žive u zajednici, pa po njemu bez novih sukoba uredno ponavlja neke zajedničke radnje (na primer, zajednički obeduje) - nazivamo ga (društvenim) običajem.
Očigledno je da stečene navike svesnog pojedinca u sukobu s navikama drugog svesnog pojedinca stvaraju (društvene) običaje, a da društveno usvojeni običaji povratno razvijaju i usavršavaju pojedinčeve navike. Stečene navike vansvesno uređuju vladanje pojedinca (to jest sprovođenje njegovih namera i zadovoljavanje želja u društvenoj sredini), a usvojeni običaji vanraspravno, bez novog sukoba uređuju, pre svega, zajedničke radnje istom svrhom udruženih pojedinaca (pa kroz njih uređuju i društvene odnose). Ali, obrati pažnju:
u osnovi svake navike i običaja su ona ista jezička pravila po kojima svesna duša postvaruje telesni svet u stvari, sebe u ličnost i zajednicu svesnih bića u društvo. S druge strane, u osnovi jezičkih pravila su stečene navike i običaji. Sve se to jednovremeno kuva u istom loncu - u duši!
Obrazovanjem i vaspitanjem pojedinac stiče navike, a zajednica kroz to isto obrazovanje i vaspitanje stiče običaje. Bez običaja zajednica bi nam bila vetrometna ledina. Onako kako nas obrada bezobličnog kamena i zidanje kuće zaštićuju od prirodne vetrometine, tako nas i usvojeni običaji štite od razuzdane ćudljivosti zajednice. Običajem zajednica zauzdava sopstvenu ćudljivost, da bi zauzdala štetnu ćudljivost pojedinca.
Običaj je, dakle, temelj društva, temelj postvarene (jezičkim pravilima uređene) zajednice svesnih ljudi. U savremenom društvu običaj je toliko uobičajen, da u srpskom jeziku nazivamo običnim sve što je većina uobičajila da čini, a osim toga i sve što obično srećemo, što nam se ponavljano suprotstavlja. Svaka podrobno upoznata stvar postaje nam obična. To svakako nastaje i otuda što nam i usvojeni, svakodnevni jezik kroz često ponavljano, istovrsno opštenje postaje običan običaj, svakodnevna navika. Prazno brbljanje je obično onoliko vansvesno koliko i jutarnje oblačenje. Brbljivci govore po uobičajenoj navici, uglavnom mimo sopstvene svesti, a često i mimo pameti, jer su obično praznoglavi, jer im je pamet obična.
Ovom igrom reči samo te upozoravam da je čovekovo vladanje u društvu određeno njegovom svešću, ali i uobičajenom navikom. Uporedo s tim su i društveni odnosi u zajednici uređeni raspravom, ali i naviknutim običajem.
Navika je zagrobna istina bezbrojnih, prethodno obavljenih, untarduhovnih, unutarsvesnih rasprava, a
običaj je zagrobna istina takođe bezbrojnih prethodno učinjenih otelotvorenih, unutardruštvenih rasprava.
Oboje su nam spomenici koji nam ograničavaju proizvoljnu ćudljivost u stvaranju tekućih društvenih odnosa, u izvršenju tekućeg društvenog posla.
Običaj je društvu, a navika je čoveku njegova "druga priroda", jer –
onako kako je svest prazna dok se u pojedinačnom iskustvu ne ispuni naučenim ponavljanim postupcima, navikama - tako je i društvo prazno dok ne ubaštini običaje. Bez navikama uobličene svesti čovek je živina. Bez običajima uobličenog društva ljudska zajednica je krdo. Sudbina ti je da lelujaš između zrele ličnosti i životinje, kao što je i ljudskoj zajednici sudbina da leluja između zrelog društva i krda. I ti i ljudska zajednica ste svesni sebe onda kada uočavate trenutni položaj između te dve krajnje tačke.
Dakle, običaj je u raspravi stvoreni pa ponavljanjem uobličeni, u baštinu pohranjeni pa iz baštine pozajmljeni, odabranim postupcima obrazovanja i vaspitanja uhodani društveni postupak, kroz koji zajednica navodi svoje članove da u zadovoljenju svojih pojedinačnih namera i želja osim sopstvene koristi dosegnu i društvene vrednosti lepog, dobrog i svetog.

Običaji se najpre roje oko nagona, oko telesno uobličenog životnog zadatka kojim smo prinuđeni na zadato življenje. Nagon je tvorac vrednosti, a istovremeno je izvršenju neprikosnoveni naredbodavac. On bi to ostao i čoveku da nije zasut čitavim rojem društveno uobličenih običaja. Običaj je ono što će nagon gladi, žeđi, rasplođavanja, igre, napada, odbrane ili bekstva da preinači iz neprikosnovenog naredbodavca u skromnog naručioca vladanja, da ga celog, nerazorenog pretvori u poslušnog izvršioca svesne odluke. Čineći baš to, običaj postaje društveni spomenik ljubavi, spomenik lepom, dobrom i svetom.
Izgleda da se prvi običaji roje oko nagona gladi i žeđi. Uobličavanjem pratećih običaja hranjenje prerasta u obedovanje. Obedovanjem se ne uređuju samo postupci uzimanja hrane (na primer postupci korišćenja pribora za jelo), već pre svega društveni odnosi u porodici. Uz trpezu se najpre oblikuje ono društveno svojstvo pojedinca koje nazivamo pristojnošću. Uz trpezu trpljenje prerasta u strpljenje, uzimanje hrane u darivanje hrane, sebični grabež u zajedničko dobro uz žrtvu, uz ustupak, a nasumično, nagonom iznuđeno hoću - u odlučno, žrtvom nabijeno, sebi upućeno svesno neću. U obedovanju čovek uči prve korake ovladavanja sobom, uči ljubav. Iz proždrljivca prerasta u darodavca.
Bližnji nam kroz obedovanje postaje prvi uzor, čijem usvajanju hrlimo s ljubavlju. Osim što nam daruje uzore, obedovanje je i onaj splet nagrade, zabrane, pa i kazne, ona prva vaspitna palica, pod kojom počinje oblikovanje ličnosti. Uz trpezu nas uče prvim koracima ljudskog vladanja, a od tih prvih koraka itekako zavisi koliko ćemo čovečnog razviti u sebi,
jer obedovanje u ishranu uvodi raspravu, omogućava nam da u hranjenju sebe vidimo tuđim očima. Usvajanjem običaja obedovanja postavljamo kamen temeljac sopstvenoj svesti. Unutra prvi put postajemo sebe svesni, postajemo sopstvenim nagonima sebi svoj vladalac, a napolju postajemo društveno uobličeno biće, prerastamo u ličnost. U obedovanju se postavlja kamen temeljac onom trojstvu suprotstavljenih i sudije koje će da nas uljudi.
Najpre kroz obedovanje, a potom i usvajanjem niza drugih običaja učimo da uvažavamo bližnje. Obedovanjem se čine i prvi koraci posvećivanja. Ugostiti nekoga znači, pre svega, ukazati mu čast, znači podeliti zajedničku radost postizanja one vrednosti u međusobnom opštenju koja je daleko iznad prostog zadovoljenja gladi. Iskreno ugostiti znači dosegnuti svetinju. Tek u zajednici s gostom čuvstvujemo blaženstvo uzdizanja vrednosti iznad sebe i iznad prostog zajedništva. Gost nam posvećuje, osveštava trpezu, pretvara nam obedovanje u svetkovinu. Ponuditi gostu "hleb i so" znači, pre svega, ponuditi mu svetinju, pa tek potom i hranu.
Obedovanje je bukvar vladanja. Sričući slova iz tog prvog udžbenika, čovek uči kako da konačno ovlada najpre sobom, a potom i kako da se vlada u uređenoj ljudskoj zajednici, u društvu. A opomeni se u šta savremena porodica pretvara obedovanje svojom užurbanom trkom s vremenom! Gde potomstvo oblikujemo u bezobzirno grabljive napadače, ako ne za trpezom, koju im nudimo u ranom detinjstvu?

Sledećem roju običaja središte je nagon za rasplođavanje. O njemu je već ispričan bezbroj toliko lepih pesničkih, naučnih i verskih priča, da je obeshrabrujuće pokušati s bilo kakvim njihovim prepričavanjem, utoliko pre što ovakav to nikako ne bih umeo tako lepo da učinim. Umesto moje priče seti se koliko lepog ostvaruješ na sebi, na svojoj ličnosti zasipanjem sopstvenog nagona na rasplođavanje usvojenim društvenim običajima. Seti se iz čega ti se sastoji udvaranje, druženje s voljenom osobom, spoj s njom, deoba sopstvenog življenja u zajedništvu, zajedništvo u nadi i strepnji, zajednička briga za porod, preslišaj se iz čega bi trebalo i moglo da se sastoji ono što nazivamo brakom, i tako dalje. Baš je tu običaj na najizrazitiji način ono što te kroz društvene zabrane izdiže do lepog, dobrog ili svetog, ako ikako uspeva u tome! A zaljubljenost ne bi bila to što jeste, da društveni običaj ne doliva žudnji strah od kazne i stid od sopstvenog zla, mešajući ih sve ujedno u očaranost sopstvenom lepotom. Tako biva ako dosegneš zrelost. Dosežeš je u društvenoj sredini koja je svoje običaje uskladila s potrebama i zajednice i pojedinca, a navođenje pojedinca na njihovo usvajanje obavila usklađenim postupcima vaspitanja.
Slično biva i s ostalim običajima, jer onako kako životni zadatak priručnu prirodu kroz nagone oblikuje i vrednuje u potrebe žive jedinke i njene vrste, tako i društvena zajednica sobom stvorenu stvarnost kroz običaje vrednuje i oblikuje u posebne potrebe uređenog društva i u njemu obrazovanih pojedinačnih ličnosti. Ukoliko je društvo razvijenije, utoliko su njime oblikovane društvene potrebe raznovrsnije, a riznica običaja bogatija.

U razvijenoj društvenoj zajednici se većina običaja odlepljuje od nagona, nadvisuje ga. Baš kroz te običaje čovek prestaje da biva samo nagonsko, već biva naveden da postane i svesno biće. Izgleda da to najpre biva s onim običajima koje nazivamo obredima. Obredom se zadovoljavaju one društvene potrebe koje prevazilaze prosto ispunjenje životnog zadatka. Kroz obred pokušavamo uhodanim putem da dosegnemo do svetinje. Crkva nam nudi čitav roj takvih obreda kojim bi trebalo da nas uvede u uzvišeniji život. Obred je poziv na posvećenje, na uzdizanje vrednosti iznad sebe, života, zajednice, poziv na nebesko carstvo, ali je samo to, samo poziv! On je samo putokaz do svetinje. Samim učestvovanjem u obredu nećeš dosegnuti svetinju. Nju dosežeš razvijanjem sposobnosti da je žrtvom uzdigneš daleko iznad sebe. Za tako nešto nikakva ti crkva nije neophodna. Ljubi istinu svom strogošću prema sebi - bićeš svetac ako si i bezbožnik!
Bogatstvo društva se pre svega ogleda u bogatstvu običaja, u bogatstvu postupaka kojim njegovi pojedinci bez međusobno razarajućeg sukoba, vanraspravno zadovoljavaju zajedničke potrebe, pa i potrebu za svetinjom. Danas su ti knjižnica, pozorište ili bilo koji drugi oblik predanja isto toliko uzvišeno učilište obreda i običaja, koliko i učestvovanje u crkvenim obredima. I u njima usvajanjem ponuđenih običaja podjednako uspešno krčiš svoj put do lepog, dobrog i svetog.
Osim običaja kojim se ovladava nasleđenim nagonima i obreda kojim se utire put ka svetinji, savremeno društvo svakim danom porađa i one nove običaje kojim se uređuju odnosi na radnom mestu, u struci, bilo da je naučna, prosvetna, proizvodna ili i vojna. Tu su običaji najmnogobrojniji, ali i najpromenljiviji, a njihovo usvajanje i održavanje najlabavije. Onako kako pojedinca, koji se pridržava običaja obedovanja i rasplođavanja, nazivamo pristojnim, tako i onoga, koji se pridržava usvojenih običaja u stručnim delatnostima, nazivamo časnim i poštenim, u trgovini na primer, a u vojnim delatnostima još i viteškim. Usvojiti običaje časnog, poštenog ili viteškog obavljanja stručnih poslova ujedno znači i steći svojstva časne, poštene, ili i viteške ličnosti. U tome se najizrazitije objavljuje kako čast, poštenje i viteštvo s jedne strane oblikuju običaje, a istovremeno i odgovarajuća svojstva ličnosti pojedinca. Ono što nazivamo čašću, poštenjem i viteštvom istovremeno je obeležje i (društvenog) običaja i (pojedinčevih) navika, to jest oblikovanih vrlina njegove ličnosti. I tako dalje!
Osim toga, običaji se sastoje i iz onih postupaka kojim se oblikuju odeća, dom i šira životna sredina. Shodno zatečenoj prirodnoj okolini, sopstvenim potrebama i razvijenim sposobnostima svaka ih zajednica (a u okviru nje i svaki pojedinac) oblikuje na svoj poseban način, čime bitno obeležava svoju ukupnu baštinu, na primer japansku, arapsku ili evropsku. U običaje odevanja, graditeljstva i uređenja životne sredine svaka zajednica na svojstven način upreda sopstvenu težnju ka lepom, dobrom ili svetom. Osim što te odeća i stanište zaštićuju od razornog dejstva prirode, trudiš se da ti budu i lepi. Kroz usvojene običaje samo na tebi svojstven način stvaraš lepu, dobru, ili svetu stvarnost onoliko koliko umeš, stičući povratno lepa,dobra, ili svetačka svojstva ličnosti, stičući sopstvene vrline. Usvojeni običaj te poistovećuje, sjedinjuje sa zajednicom. Ubaštinjuje te u plemensku, narodnu ili svetsku, budističku, hrišćansku, muslimansku, mnogobožačku ili bezbožničku baštinu. Kiti te vrlinama ptistojnog, časnog, poštenog, viteškog saradnika. Ako to postižeš, svejedno je iz koje baštine potičeš. Družinu vrlinama obasutih saradnika podjednako mogu da čine budisti, hrišćani, muslimani, mnogobošci ili bezbožnici, ako su društveno zreli. Ako nisu, podjednako su neljudsko zverinje, u ratu naročito. Ako je zbilja vitez, vitez ostaje vitez i kad je pobednik i kad je pobeđen, bez obzira u kojoj je viteškoj družini ponikao, u onoj koja glavu pokriva čalmom ili onoj koja je pokriva šajkačom.

Znanje o društvu sadrži, pre svega, poznavanje običaja. Kad ti sagovornik pozajmljuje baštinu, on ti nudi ubaštinjene običaje. Seti se kojim su te znanjima o porodici i društvu učili tvoji roditelji, nudeći ti pre svega ubaštinjene običaje, a
čovek ne bi bio to što jeste, kad ne bi i njih pokušao naučno da obradi. Nauka o lepom, nauka o dobrom i nauka o svetom počinju baš opisima lepih, dobrih i svetih običaja. Temelj nauke o lepom je nauka o lepom vladanju koja sadrži čitav niz uobičajenih propisa (uputstava i saveta), po kojima se postiže lepo vladanje u različitim društvenim okolnostima.Usvajanjem tih propisa i ovladanom veštinom da ih primenjuješ postaješ lepa ličnost, svoju golu lepotu odevaš lepim običajima. Isto tako uspešnom primenom propisa o dobrom vladanju postaješ dobra, a o svetačkom - svetačka ličnost. Nauke o lepom, dobrom i svetom su istovremeno i propis, po kome se oni dosežu, dakle, pre svega - nauke o običajima! Pri tom ne smetni s uma da je svaki propis samo mrtav putokaz. Koliko ćeš lepog, dobrog ili svetog na sebi da ostvariš zavisi prvenstveno od toga koliko ćeš napora da uložiš na putu, označenom tim putokazima. Za dobro vladanje nije dovoljno da poznaješ propise dobrog vladanja. Nije dovoljno ni da ih samo usvojiš i po navici (vansvesno) primenjuješ. Neophodno je da ih, vladajući se po njima, još i usavršiš. I lepo i dobro i sveto dosežeš uvek iznova u tekućem sukobu, naporom da sukob raspraviš na lep, dobar ili svetački način, svaki put sve punije i savršenije. Bez tog živog napora lepo, dobro i sveto su samo mrtvi spomenici baštine. Lepa pesma je samo mrtvo slovo, ako te ne ulepšava. Dobar savet odnosi vetar, ako ti uši nisu načuljene. Ako hoćeš da dosegneš lepo, dobro ili sveto, moraš živim naporom svoju dušu da učiniš lepom, dobrom ili svetačkom. Svaki put iznova.


sledi:

Koliko u društvu uspevaš da budeš pravednik
toliko u duši uspevaš da budeš mudrac



_